Перевод статьи - Оружие массовой дезинформации (WEAPONS OF MASS DISTRACTION)

0

 

 

Факультет филологии

 

Кафедра иностранных языков гуманитарных и

социально-экономических специальностей

 

 

 

 

 

ВЫПУСКНОЙ КВАЛИФИКАЦИОННЫЙ ПЕРЕВОД

 

 

 Оружие массовой дезинформации

WEAPONS OF MASS DISTRACTION

 

 

 

 

Summary

 

 

Modern information society - a special kind of social structure and power. At the moment, the main resource , which is based on political and economic stability , a resource monitoring and information management . Mass media have become the main tool of influence in contemporary society.

Mass consciousness becomes a kind of controlled space and formed broadcasted media allegations , stereotypes . Predicting the formation and control of the reaction , behavior and needs of the audience in the broadest sense - one of the most important functions of a modern media system . Such possibilities media became a powerful weapon in the global policy tool for solving large-scale problems . In these circumstances, the information war and local conflicts are the most profitable means of achieving developed countries their global objectives . Examples of such conflicts , where as one of the main ways devastating impact on the enemy information used are the Gulf War (according Neklyaeva , "Operation Desert Storm" was the first military conflict where information- psychological component acted as a stand-alone component of combat activity) , the NATO aggression against Yugoslavia , the U.S. operation in Latin America , the color revolutions , NATO's operation in Afghanistan , revolutions and civil wars in the Arab countries .

A critical role in influencing public opinion in the course of local conflicts and non-military crises interstate plays misinformation.

Disinformation - is deliberately false information provided by the enemy for more effective warfare , leak checking information and forwarding it to leak , as well as the process of manipulating information , the introduction of any misleading by providing incomplete or complete , but no longer necessary information, as well as distortion of the part.

It should be noted that misinformation is widely used for a long time and remains an effective method of psychological impact. Regarding the use of misinformation to create the desired public opinion, there are enough examples in modern history: from the wars in Iraq until the conflict in Libya or Syria. For example, at a hearing in the UN Security Council to seize Iraq Kuwait witnessed acted girl told about how the Iraqi soldiers carried babies from the hospital and laid them on the concrete bridge . Subsequently, this example of action of the Iraqi army in Kuwait several times referred to the President and the Minister of Defense. However, it later turned out that the girl is the daughter of a witness Kuwaiti ambassador to the United States and a member of the royal family. A disinformation aimed at strengthening in Western public opinion sharply negative image of Saddam Hussein.

Today disinformation - an integral part of IW. It can spread through both traditional media (press, radio , TV ) and through online channels ; and during the conflict - and through rumors and through leaflets.

One of the oldest canals spread misinformation is the process of interpersonal exchange untested (and often unreliable ) , distorted information , ie rumors. In information warfare ( IW ) rumors are used quite actively . For example, rumors about the existence of concentration camps in Serbia , created on the basis of incomplete and distorted information , had a great influence on the attitude of the international community to the Balkan crisis and the role in it of the Serbs. Another example: the rumor of the death of Saddam Hussein was one of the main reasons for the sharp decrease in the morale of the Iraqi army and reduce the resistance to U.S. troops and their allies.

Thus , misinformation today represents one of the most common and effective ways to influence public opinion in order to control the impact on the enemy , justify military intervention (eg , listing the U.S. authorities that Iraq had chemical weapons , which was a formal pretext for the military operation in which this type of weapon was not detected ) . Information space, covering the whole world , are increasingly used to solve large-scale political objectives.

 

 

 

Содержание

 

Аннотация (Abstract)................................................................................ 3

Перевод статьи “Оружие массовой дезинформации”........................... 4

Summary.................................................................................................  37

Терминологический словарь (Glossary).............................................. 40

Список использованных источников................................................... 42

Приложение А статья “Weapons of mass distraction”.......................... 43

 

 

 

 

Тема моей работы WEAPONS OF MASS DISTRACTION. Я выбрал тему дипломной работы не случайно. Значение и возможности СМИ в современном мире недооценивают или пытаются замалчивать. Массмедиа — это могущественные орудия войны. Дезинформацию можно разделить на следующие виды:
—введение в заблуждение конкретного лица или группы лиц;
— манипулирование; 
—создание общественного мнения относительно какой-то проблемы или объекта.

Ошибочное мнение, что избиратели руководствуются исключительно личным интересом. Рядовой обыватель не слишком заинтересован участвовать в выборах.

В знаменитой книге «Что случилось с Канзасом?» (2004 год) ее автор Томас Франк рассказывает, как удается манипулировать:

Один из способ управлять людьми - постоянно разыгрывают расовую карту в борьбе с политической стратегией левого крыла.

Таким образом, манипуляции с проблемой расовых отношений оказались исключительно важны для побед консерваторов на выборах.

Крупный скандал возник после событий 11 сентября и его последствий. Сомнения у народа были по поводу – кто организовал теракт.  Итогом стала крупная победа «великой старой партии».

Последний вопрос – это проблема мошенничества на выборах.

В 2005 году законодательным собранием штата Джорджия был принят Закон об идентификации избирателей. Закон отменили из-за его дискриминационного характера в отношении афроамериканцев.

Американский центр за избирательные права внезапно исчез в 2007 году, когда разразился крупный скандал с отстранением от дел федеральных прокуроров, которые не приняли к рассмотрению фиктивные иски о подтасовке голосов.

Дезинформация — это процесс, в котором мы часто изолируем себя и неосознанно участвуем в насилии. Мы изолируем себя от своего прошлого, друг от друга и от участия в мировых событиях в настоящий момент. Чтобы приступить к ее разоблачению, необходим процесс в широких общественных масштабах, что-то вроде Комиссии правды. Нам нужен доступ друг к другу в наших сердцах, в личных отношениях и в сообществе.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

1)Subject of my work of WEAPONS OF MASS DISTRACTION. 2) I chose a thesis subject not incidentally. 3)And possibilities of mass media in the modern world underestimate value or try to suppress.  Mass media — it is powerful tools of war. Misinformation can be divided into the following types:

4) — deception of the particular person or group of persons;

—  manipulation;

— creation of public opinion concerning any problem or object.

5)Wrong opinion that voters are guided by exclusively personal interest. The ordinary inhabitant isn't too interested to participate in elections.

6) In the well-known book "That happened to Kansas? " (2004) her author Thomas Franck tells how it is possible to manipulate:

One of a way to operate people - constantly play the racial card in fight against political strategy of the left wing.

7) Thus, manipulations with a problem of the racial relations were extremely important for victories of conservatives on elections.

8) Large scandal arose after events on September 11 and its consequences.  The people had doubts apropos – who organized act of terrorism.  The large victory to "great old party" became a result.

9) The last question is a problem of fraud on elections.

In 2005 the legislative assembly of the State of Georgia adopted the Law on identification of voters. The law cancelled because of its discrimination character concerning the Afro-Americans.

10) The American center for electoral rights suddenly disappeared in 2007 when large scandal with discharge from affairs of federal prosecutors which didn't accept to consideration fictitious claims about a juggling of voices burst.

11) Misinformation — is process in which we often isolate ourselves and unconsciously we participate in violence. We isolate ourselves from the past, from each other and from participation in world events at the moment. To start its exposure, process in wide public scales, something like the truth Commission is necessary. Access to each other in our hearts, in the personal relations and in community is necessary to us.

 

 

 

 

ПРИЛОЖЕНИЕ А “|Weapons of mass distraction”

 

Voters don't vote solely in their own self-interest-in fact a completely self-interested citizen wouldn't bother voting at all, since the cost of going to the polling place outweighs the likely effect of any individual's vote on his or her own well-being. Some people may vote against "big government" on principle, even though they're likely to be net beneficiaries of government programs, while others may support generous social programs they themselves aren't likely to need. Yet we would expect the preferences of voters to reflect their self-interest to some extent. And they do: Voters in the bottom third of the income distribution are considerably more likely to favor higher government spending, government job programs, and so on than are voters in the top third. For "big government"-the welfare state-does two things. First, it's a form of insurance: It protects people from some of the risks of life, assuring them that whatever happens they won't starve in their later years or, if they're over sixty-five, be unable to afford an operation. Second, it broadly redistributes income downward.

Consider, for example, the effects of Medicare. Medicare is a very effective form of social insurance. It provides peace of mind even to those who end up paying more into the system, in taxes and premiums, than they receive in benefits. Quite a few Americans in their late fifties or early sixties think of themselves as trying to hang on until they reach Medicare-paying health insurance premiums they can't afford, or living anxiously without insurance hoping not to get seriously ill, until they finally reach the magical sixty-fifth birthday.

But there's another reason Medicare is popular. Although it's rarely advertised as such, it's a redistributive program that takes from an affluent minority and gives to the less affluent majority. The benefits guaranteed by Medicare are the same for everyone, but most of the taxes that support the program-which are more or less proportional to income - are paid by no more than 25 percent of the population. Remember, in terms of income the United States is Lake Wobegon in reverse: Most of the people are below average. So a government program that taxes everyone while providing benefits to everyone is bound to look like a good deal to most Americans.

The redistributive aspect of Medicare is characteristic of the welfare state as a whole. Means-tested programs like Medicaid and food stamps obviously redistribute income, but so do middle-class entitlements. Americans in the bottom 60 percent of earners can expect to receive significantly more in Social Security benefits than they paid in FICA taxes, while those in the top 20 percent can expect to receive less than they paid.

Given this, we should expect public opinion to move left as income inequality increases-that is, voters should become more supportive of programs that tax the rich and provide benefits to the population at large. This is to some extent borne out by polling: Even as the Republican Party was moving far to the right, public opinion surveys suggest that the public, if anything, moved slightly to the left.

The main source of information on long-term trends in U.S. public opinion is American National Election Studies, an organization that has been asking consistent questions in public polls going back, in some cases, to the 1950s. The most revealing are three questions that bear more or less directly on the size of government and the generosity of the welfare state.

One question addresses medical care, asking people to place themselves on a scale of 1 to 7, with 1 representing strong support for a government plan that covers medical costs, and 7 support for relying on private payments and insurance companies. In 1972, 37 percent of those surveyed answered 1, 2, or 3, showing support for government health insurance, while 35 percent answered 5, 6, or 7. In 2004 support for government health insurance was up to 42 percent, while opposition was down to 27 percent.

A second question asks whether the government should "see to it that every person has a job and a good standard of living." In 1972, 28 percent thought the government should do that, while 40 percent thought the government "should just let each person get ahead on their own." In 2004 those numbers were 31 and 42 percent respectively-there were fewer fence-sitters or undecided, but the average position was unchanged.

Finally, a third question asks whether the government should provide more or fewer services and spending. Unfortunately, that question only goes back to 1982, when 32 percent wanted smaller government, 25 percent bigger. By 2004 only 20 percent wanted smaller government, while 43 percent wanted bigger government.

These data suggest that the electorate has, if anything, moved to the left. Maybe it hasn't moved leftward as much as one might have expected given rising inequality. But public opinion, unlike the Republican Party, hasn't shifted sharply to the right. Yet the fact is that the Republicans keep winning elections-an observation that lost some but by no means all its force after the 2006 midterm. What explains the GOP's electoral success?

 

Kansas on Our Minds

 

A movement that seeks to cut taxes while dismantling the welfare state has inherent problems winning mass public support. Tax cuts, especially the kind of tax cuts movement conservatives want, deliver most of their benefits to a small minority of the population, while the pain from a weakened safety net hits far more widely. Organization and money can to some extent make up for the inherent unpopularity of conservative policies-but winning elections normally requires that movement conservates find some way to change the subject.

In his famous 2004 book, What's the Matter with Kansas? Thomas Frank offered a bleak picture of working-class voters easily duped, again and again, by sideshows:

The trick never ages, the illusion never wears off. Vote to stop abortion; receive a rollback in capital-gains taxes. Vote to make our country strong again; receive deindustrialization. Vote to screw those politically correct college professors; receive electricity deregulation. Vote to get government off our backs; receive conglomeration and monopoly everywhere from media to meatpacking. Vote to stand tall against terrorists; receive Social Security privatization efforts. Vote to strike a blow against elitism; receive a social order in which wealth is more concentrated than ever before in our lifetimes, in which workers have been stripped of power and CEOs rewarded in a manner beyond imagining.

How true is this picture? I was bowled over by Frank's book when it appeared, and I still think it's a masterfully written essay on movement conservatism's genius at exploiting emotional issues and its hypocrisy on governing priorities. But political scientists, notably my Princeton colleague Larry Bartels-who wrote a scholarly response titled "What's the Matter with What's the Matter with Kansas?"- have called into question the extent to which working-class voters really have been duped.

The reality is that voting has become more, not less, class-based over time, which is just what you'd expect given the change in the nature of the Republican Party. In the fifties and sixties the GOP was run by men following Eisenhower's doctrine of "modern Republicanism," men who accepted the legacy of the New Deal. In those decades high-income whites were barely more likely to consider themselves Republicans, or vote for Republican candidates, than were low-income whites. Since movement conservatism took over the GOP, however, a strong class division has emerged. The affluent increasingly vote Republican, while lower-income whites, especially outside the South, are actually more likely to vote Democratic than they were half a century ago.

Still, something has allowed movement conservatism to win elections despite policies that should have been unpopular with a majority of the voters. So let's talk about the noneconomic issues that conservatives have exploited, starting with the issue that Frank oddly didn't mention in that glorious rant: race.

 

 

Philadelphia

 

Ask the man or woman in the street to free-associate on the name Ronald Reagan, and he or she will probably answer "tax cuts" or "defeating communism." But Reagan didn't start his run for the presidency with rallies on economic or foreign policy. During his 1976 bid for the Republican nomination, he made his mark by grossly exaggerating a case of welfare fraud in Chicago, introducing the term "welfare queen."[5] He didn't mention the woman's race; he didn't need to. He began his 1980 campaign with a speech on states' rights at the county fair near Philadelphia, Mississippi, the town where three civil rights workers were murdered in 1964. Everyone got the message.

Considering how much has been written about the changes in American politics over the past generation, how much agonizing there has been about the sources of Democratic decline and Republican ascendancy, it's amazing how much of the whole phenomenon can be summed up in just five words: Southern whites started voting Republican.

Before I discuss this political shift, let's get some historical perspective. The United States has been politically to the right of other advanced countries for a long time. Spending on subsidies and transfers-basically, welfare state spending-has been a smaller share of GDP in the United States than in Europe since the nineteenth century. By 1937 European countries were already spending as much on welfare-state programs, relative to the size of their economies, as the United States would be spending in 1970, after the creation of Medicare and Medicaid.

What explains this difference? That's an old question, going back at least to Werner Sombart's 1906 book, Why Is There No Socialism in the United States? The difference has been attributed to everything from high wages-"All socialist utopias come to grief," wrote Sombart, "on roast beef and apple pie"- to underlying cultural attitudes. But the most systematic recent assessment, by Alberto Alesina, Edward Glaeser, and Bruce Sacerdote, three Harvard economists, concluded that the most important factor in America's enduring exceptionalism is probably race: Racial discord plays a critical role in determining beliefs about the poor. Since minorities are highly over-represented amongst the poorest Americans, any income-based redistribution measures will redistribute particularly to minorities. The opponents of redistribution have regularly used race based rhetoric to fight left-wing policies. Across countries, racial fragmentation is a powerful predictor of redistribution. Within the US, race is the single most important predictor of support for welfare. America's troubled race relations are clearly a major reason for the absence of an American welfare state.

This conclusion is borne out both by the history of political fights over key welfare-state programs and by the shape of regional politics today.

Start with the New Deal reform that didn't happen: universal health insurance. Every advanced country except the United States has a universal health care system; how did we miss out? Perhaps the best opportunity to create such a system came in the late 1940s, when Harry Truman attempted to create a system that would have looked essentially like Medicare for the whole population. Opinion polls suggested overwhelming public support for universal care (as they do today). But as described in chapter 4, Truman's bid failed in the face of opposition from two crucial groups: the American Medical Association and Southern whites, who would have gained from the program because of their low incomes but who opposed it out of fear that it would lead to racially integrated hospitals.

The effects of race on support for the welfare state are also clear from a comparison across U.S. states. Alesina, Glaeser, and Sacerdote show that there's a strong correlation between a state's racial makeup and its policies: Broadly, the higher the black fraction of a state's population, the lower its social spending per person. To some extent this may reflect the fact that Southern states are, despite the northward migration of African Americans and the convergence of regional incomes, both blacker and poorer than the rest of the United States. But it's more than that: Even after taking levels of income into account, the correlation remains.

To make the point more concrete, suppose we compare politics and policy in Massachusetts and Virginia. The two states are roughly comparable both in average and in median income per capita-which tells us that the states have similar levels of income and that there aren't big differences in the extent to which income is concentrated at the top. Yet the politics are dramatically different: Massachusetts is famously liberal, while Virginia has long been deeply conservative. (That may now be changing, but the blueing of Virginia is a very recent phenomenon.) You can do similar pairwise comparisons between other states of the old Confederacy and their Northern economic counterparts; in most though not all cases the more southerly, blacker state is far more conservative. It's hard not to conclude that race is the difference.

Yet the New Deal coalition included the South, for reasons discussed in chapter 4. There was raw self-interest: The South was long a poor region, which gained disproportionately from the welfare state. There was history: The Republican Party remained, in Southern minds, the party of Lincoln. And there was the initial willingness of Northern liberals to make a bargain with the devil, tacitly accepting Jim Crow in return for Southern support on the broader welfare-state agenda.

Eventually, however, the marriage between Southern whites and the rest of the Democratic Party broke down over irreconcilable differences. The process began with Barry Goldwater, who took a strong states' rights position and came out against the Civil Rights Act of 1964. Aside from Arizona, all the states Goldwater won in the 1964 election were in the South. In 1968 much of the South went for George Wallace, but Nixon picked up several border states. By 1980 Reagan could win Southern states with thinly disguised appeals to segregationist sentiment, while Democrats were ever more firmly linked to civil rights and affirmative action. In fact the real mystery is why it took so long for the South's congressional delegation to flip.

What share of the political rise of movement conservatism can be attributed to the Southern switch? What the numbers suggest is that the switch accounts for all of the conservative triumph-and then some.

Compare the makeup of the House of Representatives on two dates half a century apart. After the 1954 election Democrats had just begun what would turn out to be a forty-year dominance of the House, holding 232 out of 435 seats. After the 2004 election Republicans had exactly the same number of seats the Democrats had had in 1954, giving them the largest majority they ever achieved in their twelve-year rule. So where did the Republicans gain their advantage? The answer is that the Democrats actually gained seats outside the South. More than all of the Democratic net loss to the Republicans came from the Southern switch.

The Southern switch reflects a change in the voting behavior of white Southerners. In 1954 Southern whites at all levels of income were vastly more likely to vote Democratic than were their counterparts in the North. By 2004 low-income Southern whites were no more Democratic than low-income whites elsewhere in the country, while middle-and upper-income Southern whites were disproportionately Republican. In the 2000 and 2004 presidential elections whites outside the South favored Bush, but only by modest margins. In the South they voted for Bush by margins of 35 or more percentage points, enough to outweigh the overwhelmingly Democratic vote of Southern blacks. Without those Southern white votes Bush wouldn't have gotten anywhere near chad-and-butterfly range of the White House.

The overwhelming importance of the Southern switch suggests an almost embarrassingly simple story about the political success of movement conservatism. It goes like this: Thanks to their organization, the interlocking institutions that constitute the reality of the vast right-wing conspiracy, movement conservatives were able to take over the Republican Party, and move its policies sharply to the right. In most of the country this rightward shift alienated voters, who gradually moved toward the Democrats. But Republicans were nonetheless able to win presidential elections, and eventually gain control of Congress, because they were able to exploit the race issue to win political dominance of the South. End of story.

Or maybe that isn't quite the end of the story. Even before the 2006 election, some analysts-notably Tom Schaller, a political scientist at the University of Maryland-suggested that the Republicans had overreached, and had themselves become vulnerable to a regional flip comparable to the one that drove the Democrats from power. Just as the Democrats continued to hold many Southern congressional seats long after the historic marriage of convenience between New Dealers and Dixiecrats had broken down, relatively moderate districts in the rest of the country continued to send Republicans to Congress long after the GOP congressional delegation had become, in practice, a solid right-wing voting bloc. Indeed, a number of those Republicans finally lost their seats in 2006. After the 2006 election 42 percent of the seats still held by Republicans were in the South-not far short of the 47 percent Southern share of Democratic seats in 1954.

All that said, one thing remains something of a puzzle: What do Southern whites think they're actually getting out of the GOP? Republicans in Washington haven't made the world safe for segregationists again-and to be fair, it's doubtful whether many Southerners would seek a return to Jim Crow even if the feds allowed it. What Reagan offered in Philadelphia, Mississippi, was mainly symbolism-a stick in the eye of censorious Yankees-rather than a real prospect of rolling back the achievements of the civil rights movement. Maybe Frank's book should have been called What's the Matter with Dixie? and the rant should have gone like this: "Vote for the good old days of Southern pride; receive Social Security privatization." And when Bush did in fact try to use his 2004 "mandate" to privatize Social Security, the South was almost as opposed to the proposal as the rest of the country.

Race, then, was essential to the ability of conservatives to win elections in spite of economic policies that favored a minority over the majority. But what about other forms of distraction?

 

Evil Empires and Evildoers

 

"Conservatives saw the savagery of 9/11 in the attacks and prepared for war; liberals saw the savagery of the 9/11 attacks and wanted to prepare indictments and offer therapy and understanding for our attackers." So declared Karl Rove, George Bush's chief political strategist, in a 2005 speech.

Rove was, we now know, fighting the last, um, war: By 2005 the debacle in Iraq was rapidly eroding the public's perception that Republicans are better than Democrats at protecting the nation. But where did that perception come from, and how much did it help Republicans win elections?

It's often asserted that the Republican national security advantage dates back to the Vietnam War, and specifically to Richard Nixon's landslide 1972 victory over George McGovern. But as so often happens when we look closely at the real political history of this country, it's far from clear that what everyone knows is true. Rick Perlstein has argued that the even the 1972 election was more of a personal defeat for McGovern than a rejection of the Democrats, who actually gained in the Senate and suffered only modest losses in the House.

More to the point, the available polling evidence does not indicate that the public viewed Democrats in general as weak on national security in the years immediately following the fall of Saigon. As late as October 1979 a poll commissioned by the Republican National Committee, asking which party would do a better job of "maintaining military security," found 29 percent of voters naming the Republicans, 28 percent the Democrats, and 21 percent saying both would do a good job. The perception that Democrats are weak on national security-a perception that made the partisan exploitation of 9/11 possible-didn't really settle in until the 1980s. And it had very little to do with the realities of defense or foreign policy. Instead it was a matter of story lines, and above all about the Rambofication of history.

Defeat is never easy to acknowledge. After World War I many Germans famously came to believe in the Dolchstoßlegende, the myth that German forces had been "stabbed in the back" by weak civilian leaders. And from the fall of Saigon onward there were Americans who, like their counterparts in post-World War I Germany, became receptive to stab-in-the-back theories, to the claim that the military could have won the war if only civilians hadn't tied its hands. When memories of the Vietnam War in all its horror and futility were still fresh, however, they were a small if vocal minority.

If there was a moment when these theories went mainstream, it was with the success of the 1982 film First Blood, the first Rambo movie, in which Rambo declares, "I did what I had to do to win. But somebody wouldn't let us win." He also rails against "those maggots at the airport, protesting, spitting, calling me baby-killer"-and images of protesters spitting on returning servicemen have become ingrained in popular culture. There's no evidence that this ever actually happened; there are no credibly documented cases of returning veterans having been spat upon or called baby killers. Nonetheless, the myth of liberals disrespecting the troops became fixed in the public's mind.

After the stab in the back came the revenge fantasies. Uncommon Valor (1983), Missing in Action (1984), and Rambo: First Blood Part II (1985)-which reinvented the deranged, damaged vet of the first movie as an action hero-tapped into a market for fantasies in which rebellious military men in effect refought the war, and won it.

The newly belligerent mood of the nation clearly worked to the advantage of conservatives. The actual record of liberals in opposing the Vietnam War probably wasn't that important: By the 1980s the realities of what happened had largely slipped from public memory. What mattered, instead, was the way movement conservatives' fear and loathing of communism resonated with the desires of a nation rebounding from post-Vietnam syndrome. When Reagan described the Soviet Union as an "evil empire," liberals and moderates tended to scoff-not because they were weak on national security, but because they were pragmatic about what it took to achieve security. But many Americans loved it.

Movement conservatism's efforts to identify itself as the nation's defender were aided by the fact that the military itself, always a conservative institution, became much more so after the mid-seventies. In 1976 a plurality of military leaders identified themselves as independents, while a third identified themselves as Republicans. By 1996 two-thirds considered themselves Republicans.[16] This shift in political identification probably had several causes. One was that military leaders, who were less able than civilians to put the Vietnam defeat behind them, may have been especially susceptible to the stab-in-the-back myth. It may also have had something to do with budgets: Carter presided over the post-Vietnam shrinkage of the military, Reagan vastly increased military spending, then Clinton presided over another decline, this time after the fall of the Soviet Union. Regional politics also played a role. As one account put it:

[The shift of the military toward Republicans] also resulted from changed recruitment and base-closing policies, combined with the steady Republicanization of the American South. The period since the late 1960s saw the closure of many northeastern ROTC programs and the expansion of those programs in the South. By the late 1990s, more than 40% of all ROTC programs were in the South-mainly at state universities-though the South is home to fewer than 30% of the nation's college students. Similar patterns in base closures have meant that disproportionate numbers of military personnel are now stationed at bases in the South and Southwest.

Last but not least, there may also have been a "values" component: As American society became more permissive, the military-where adultery is still considered a crime under certain circumstances-grew increasingly alienated. The sexual revolution, which we usually associate with the sixties, didn't go mass-market until the seventies, a point emphasized by the title of one of John Updike's many novels about adultery and the human condition, Memories of the Ford Administration.

As movement conservatism gained power, then, it was increasingly able to wrap itself in the flag-to claim to be stronger on national security than the other side, and to claim the support of a large majority of military leaders.

It's hard to make the case, however, that the perceived Republican advantage on national security played a crucial role in any national election before 9/11. That perception did hurt Democrats on several occasions: The image of Michael Dukakis in a tank helped lose the 1988 election, and the fracas over gays in the military contributed to the 1994 Republican takeover of Congress. Military votes made the difference in 2000, but so did many other things: In an election that close any factor that gave the GOP a few thousand votes can be called decisive.

It was only with the 2002 and 2004 elections that national security became a true election-winning issue. Faced with business scandals, a weak economy, and the normal tendency for the president's party to lose seats in midterm elections, Republicans should have lost ground in 2002, ending up with Democratic control of the Senate and, quite possibly, of the House as well. But the nation rallied around George Bush, as he promised to punish the "evildoers" responsible for 9/11 and bring in Osama dead or alive. And Bush's party engaged in raw political exploitation of the atrocity, including ads in which the faces of Democrats morphed into Saddam Hussein. The result was a big victory for the GOP.

By the 2004 election doubts about the Iraq War were growing, but much of the electorate was still in a state of denial. On the eve of the election a majority of voters still believed that the United States did the "right thing" in invading Iraq, was on a path to victory, or both. And national security almost certainly gave Bush his winning margin.

In the immediate aftermath of the 2004 election, there were many pronouncements to the effect that the perceived Republican advantage on national security would help cement a permanent Republican majority. Thus Thomas Edsall, whom I've already credited for his prophetic 1984 book, The New Politics of Inequality, argued in his 2006 book Building Red Americathat national security would prove an enduring source of GOP advantage: "Any weakness on national defense that dogs the Democratic Party is substantially amplified in the context of a ‘long war. "

Yet there is a good case to be made that the successful exploitation of security in 2002 and 2004 was an inherently limited, perhaps inherently self-defeating strategy. Unless the United States is actively engaged in major warfare, national security tends to recede as an issue. The elder George Bush learned that in 1992: The 1991 Gulf War temporarily gave him an 80 percent approval rating, but a year later the public's attention had shifted to economic concerns, and the Democrats regained the White House in spite of public perceptions that they were weak on defense issues.

The same thing initially seemed to be happening to the younger Bush: By the summer of 2002 his approval rating had descended from the stratosphere, and public attention was shifting to corporate scandals and the weak economy. Then came the buildup to war with Iraq. We may never know exactly why the administration wanted that war so badly, but military adventurism does have the effect of giving national security, an issue that the Republicans thought they owned, continuing salience.

The problem, which eventually became all too apparent, is that keeping concerns about national security on the front burner means picking fights with people who shoot back-and in real life the bad guys have better aim than they did in the Rambo movies. The quagmire in Iraq wasn't an accident: Even if the Iraqis had welcomed us with flowers and sweets, there would have been a bigger, worse quagmire down the line. "Everyone wants to go to Baghdad. Real men want to go to Tehran," a British official told Newsweek in 2002.

What's more, movement conservatism and major war efforts don't mix. Any major military mobilization prompts calls for equal sacrifice, which means tax increases, a crackdown on perceived profiteering, and more. Both world wars led to a rise in union membership, an increase in tax progressivity, and a reduction in income inequality-all anathema to conservatives. Much has been written about the disastrous lack of planning for post-invasion Iraq. What isn't emphasized enough is that the Bush administration had to believe that the war could be waged on the cheap, because a realistic assessment of the war's cost and requirements would have posed a direct challenge to the administration's tax-cutting agenda. Add to this the closed-mindedness and inflexibility that come from the bubble in which movement conservatives live, the cronyism and corruption inherent in movement conservative governance, and the Iraq venture was doomed from the start.

The national security issue seems to have given movement conservatism two election victories, in 2002 and 2004, that it wouldn't have been able to win otherwise, extending Republican control of both Congress and the White House four years beyond their natural life span. I don't mean to minimize the consequences of that extension, which will be felt for decades to come, especially on the Supreme Court. But defense does not, at this point, look like an enduring source of conservative advantage.

 

The Moral Minority

 

We believe that the practice of sodomy tears at the fabric of society, contributes to the breakdown of the family unit, and leads to the spread of dangerous, communicable diseases. Homosexual behavior is contrary to the fundamental, unchanging truths that have been ordained by God, recognized by our country's founders, and shared by the majority of Texans.

So declares the 2006 platform of the Texas Republican Party, which also pledges to "dispel the myth of the separation of church and state.

There are two different questions about the role of religion and moral values in the politics of inequality. One is the extent to which believers who don't accept the separation of church and state-what Michelle Goldberg, in her hair-raising book Kingdom Coming, calls Christian nationalists-have taken over the Republican Party.The other is the Tom Frank question: The extent to which mobilization of "values voters," and the use of values issues to change the subject away from bread and butter issues, have allowed the GOP to pursue an antipopulist economic agenda.

On the first question, the influence of the Christian right on the Republican Party, the answer is clear: It's a very powerful influence indeed. That Texas Republican platform doesn't represent fringe views within the party, it represents what the activist base thinks but usually soft-pedals in public. In fact it's surprising how long it has taken for political analysts to realize just how strong the Christian right's influence really is. Partly that's because the Bush administration has proved so adept at sending out messages that only the intended audience can hear. A classic example is Bush's description of himself as a "compassionate conservative," which most people heard as a declaration that he wasn't going to rip up the safety net. It was actually a reference to the work of Marvin Olasky, a Christian right author. His 1992 book, The Tragedy of American Compassion, held up the welfare system of nineteenth-century America, in which faith-based private groups dispensed aid and religion together, as a model-and approvingly quoted Gilded Age authors who condemned "those mild, well-meaning, tender-hearted criminals who insist upon indulging in indiscriminate charity."

In the spring of 2007 the Bush administration's management of the Justice Department finally came under close scrutiny, and it became clear that the department had, in important respects, been taken over by the Christian right. A number of key posts had gone to graduates of Regent University, the school founded and run by evangelist Pat Robertson; the Civil Rights Division had largely shifted its focus from protecting the rights of minority groups to protecting the evangelizing efforts of religious groups. At the Food and Drug Administration, Bush appointed W. David Hager, the coauthor of As Jesus Cared for Women-a book that recommends particular scriptural readings as a treatment for PMS-to the Reproductive Health Advisory Committee; Hager played a key role in delaying approval for the "morning-after" pill. Bush's 2006 choice to head family-planning services at the Department of Health and Human Services, Dr. Eric Keroack, worked at a Christian pregnancy-counseling center that regards the distribution of contraceptives as "demeaning to women." And there are many more examples.

The Christian right we're talking about here isn't merely a group of people who combine faith with conservative political leanings. As Goldberg puts it in Kingdom Coming, Christian nationalism seeks "dominion." It's a "totalistic political ideology" that "asserts the Christian right to rule." The influence of this ideology on the modern Republican Party is so great today that it raises the question of who's using whom. Are movement conservatives using religion to distract the masses, as Thomas Frank argued, or are religious groups co-opting corporate interests on their way to dominion?

The important thing for our current discussion is to keep a sense of perspective on the electoral significance of the religious right. It's a well-organized group that can play a crucial role in close elections-but it's not large enough to give movement conservatives the ability to pursue wildly unpopular economic policies. Whites who attend church frequently have voted Republican by large margins since 1992, which wasn't the case before. But there are two qualifications to this observation. First, a lot of this shift represents the switch of the South, a far more religious region than the rest of the country, to the GOP. Second, the divergence between the highly religious and the less devout reflects movement in both directions: The secular minded and those who wear their faith lightly have shifted toward the Democrats. That's why whatever mobilization of religious voters has taken place hasn't been enough to prevent white voters outside the South from trending Democratic.

Again, mobilized evangelical voters can swing close elections. Without the role of the churches, Ohio and hence the nation might have gone for Kerry in 2004. But religion doesn't rise nearly to the level of race as an explanation of conservative political success.

 

 

 

Disenfranchised Workers

 

Another factor needs to be brought into the mix of explanations for conservative political success: The typical voter is considerably better off than the typical family, partly because poorer citizens are less likely than the well-off to vote, partly because many lower-income residents of the United States aren't citizens. This means that economic policies that benefit an affluent minority but hurt a majority aren't necessarily political losers from an electoral point of view. For example, the nonpartisan Tax Policy Center has produced several estimates of the ultimate effect on different income classes of the Bush tax cuts, assuming that the lost revenue is made up somehow, say by cuts in social programs. One estimate assumes "lump-sum" financing-that is, each American suffers the same loss of government benefits, regardless of income. On this assumption everyone with an income below about $75,000 is a net loser. That's about 75 percent of the population. The losses would be modest for people in the $50,000 to $75,000 range. Even so, however, the tax cuts ought to be very unpopular, since 60 percent of the population has incomes below $50,000 a year. But Census Bureau data tell us that fewer than 40 percent of voters have incomes below $50,000 a year. So maybe the tax cuts aren't such a political loser after all.

McCarty, Poole, and Rosenthal present data suggesting that the upward bias of voters' incomes, as compared with the incomes of all U.S. residents, has increased substantially since the early 1970s. One reason may be the decline of unions, which formerly did a lot to mobilize working-class voters. Another is the rapid rise of the immigrant population, especially since 1980.

Over the longer term, immigration will help undermine the political strategy of movement conservatism, for reasons I'll explain at length in chapter 10. In brief, movement conservatives cannot simultaneously make tacitly race-based appeals to white voters and court the growing Hispanic and Asian share of the electorate. Indeed, the problems created for the GOP by the intersection of immigration and race were already manifest in the 2006 election. For the past twenty-five years, however, immigration has helped empower movement conservatism, by reducing the proportion of low-wage workers who vote.

As I pointed out in chapter 2, large-scale immigration helped sustain conservative dominance during the Long Gilded Age, by ensuring that a significant part of the low-wage workforce was disenfranchised. The end of large-scale immigration in the 1920s had the unintended consequence of producing a more fully enfranchised population, helping shift the balance to the left. But the resurgence of immigration since the 1960s-dominated by inflows of low-skilled, low-wage workers, especially from Mexico-has largely re-created Gilded Age levels of disenfranchisement. The charts in McCarty, Poole, and Rosenthal suggest that immigration is a significant but not overwhelming factor in low voting by people with low income, that it's a contributing factor to conservative success, but not the core one. The disenfranchisement effect is, however, something liberals need to think hard about when confronting questions about immigration reform.

 

Block the Vote

 

One last, unavoidable question is the issue of fraud. To what extent does the political strategy of movement conservatism rely on winning elections by cheating? We can dismiss objections of the form "How can you suggest such a thing?" Voting fraud is an old American tradition, as I explained when describing Gilded Age politics. And movement conservatism is and always has been profoundly undemocratic. In 1957 the National Review praised Francisco Franco, who overthrew Spain's elected government and instituted a reign of terror, as a "national hero." In 2007 the Conservative Political Action Committee was addressed by all the major Republican presidential candidates except John McCain. After former Massachusetts governor Mitt Romney spoke to the gathering, he gave a warm welcome to the next speaker, the columnist Ann Coulter,  who has declared that we need to "physically intimidate liberals." Given this history there's no reason to believe that leading figures in the movement would balk on principle at stealing elections.

In fact there's no question that vote suppression-the use of any means available to prevent likely Democratic voters, usually African Americans, from casting legitimate ballots-has been a consistent Republican tactic since the party was taken over by movement conservatives. In 2000 Florida's Republican Secretary of State, Katherine Harris, conducted what the New York Times called a "massive purge of eligible voters," disproportionately black, who were misidentified as felons. Without that purge George W. Bush would not have made it to the White House. In Georgia the Republican legislature passed a voter identification law in 2005 that a team of lawyers and analysts at the Justice Department recommended rejecting because it was likely to discriminate against black voters-but the team was overruled the next day by political appointees. And this was part of a broader strategy that-characteristically for movement conservatism-involved the collaboration of political appointees within the government and private-sector operations with funding from the usual sources, in this case the "American Center for Voting Rights," which was founded by the general counsel for the Bush-Cheney 2004 campaign, and suddenly disappeared in 2007 when the firing of U.S. attorneys who refused to go along with bogus voter-fraud charges became a major scandal. Here's how McClatchy Newspapers described the strategy:

McClatchy Newspapers has found that this election strategy was active on at least three fronts:

Tax-exempt groups such as the American Center and the Lawyers Association were deployed in battleground states to press for restrictive ID laws and oversee balloting.

The Justice Department's Civil Rights Division turned traditional voting rights enforcement upside down with legal policies that narrowed rather than protected the rights of minorities.

The White House and the Justice Department encouraged selected U.S. attorneys to bring voter fraud prosecutions, despite studies showing that election fraud isn't a widespread problem.

So vote suppression is a part of the movement conservative political strategy. It can be decisive in close elections, which means that as a quantitative matter vote suppression is in the same class as the mobilization of the religious right-but not in the same class as the exploitation of white racial backlash, which remains at the heart of movement conservatism's ability to achieve electoral success.

The truly frightening question is whether electoral cheating has gone or will go beyond vote suppression to corruption of the vote count itself. The biggest concern involves touch-screen electronic voting machines. In August 2007 the state of California sharply restricted the use of touch-screen machines after an audit by University of California researchers confirmed voting activists' worst fears: Machines from Diebold, Sequoia, and other major suppliers are, indeed, extremely vulnerable to hacking that alters election results. This raises the question-which I won't even try to answer-of whether there was in fact electronic fraud in 2002 and 2004, and possibly even in 2006. More important, there is the disturbing possibility that the favorable political trends I'll discuss in the next chapter might be offset by increased fraud. And given the history of movement conservatism, such worries can't simply be dismissed as crazy conspiracy theories. If large-scale vote stealing does take place, all bets are off-and America will be in much worse shape than even pessimists imagine.

 

The Limits of Distraction

 

So what's the matter with America? Why have politicians who advocate policies that hurt most people been able to win elections? The view that movement conservatives have found sure-fire ways to distract the public and get people to vote against their own interests isn't completely false, but it's been greatly overstated. Instead the ability of conservatives to win in spite of antipopulist policies has mainly rested on the exploitation of racial division. Religion and invocations of moral values have had some effect, but have been far less important; national security was decisive in 2002 and 2004, but not before. And there are indications that most of the ways movement conservatism has found to distract voters are losing their effectiveness. Racism and social intolerance are on the decline, and the Iraq debacle has gone a long way toward discrediting the GOP on national security. Meanwhile concerns about inequality and economic insecurity are on the rise. This is, in short, a time of political opportunity for those who think we've been going in the wrong direction. The remainder of this book lays out the dimensions of that opportunity, and what we should do with it.

 

Оружие массовой дезинформации

 

Было бы ошибкой считать, будто избиратели голосуют, руководствуясь исключительно личным интересом. В сущности, рядовой обыватель не слишком заинтересован участвовать в выборах, так как посещение избирательного участка требует времени, а потенциальный эффект влияния голоса отдельного избирателя на его собственное благосостояние – ничтожен. Тем не менее часть граждан, получающих социальную поддержку, может голосовать против «большого правительства», руководствуясь принципиальными соображениями; другие избиратели, напротив, могут поддерживать щедрые социальные программы, даже если сами в них не нуждаются.

Но все же было бы логичным предположить, что предпочтения избирателей в какой-то мере отражают их собственную выгоду. И это действительно так. Избиратели из наименее состоятельной трети населения гораздо благосклоннее относятся к росту государственных расходов, правительственных программ по созданию рабочих мест и тому подобного, нежели избиратели из противоположной – наиболее состоятельной – трети населения. Причина заключается в том, что «большое правительство» (государство благосостояния) выполняет две функции. Во-первых, это функция страхования, то есть защита людей от возможного риска, дающая им уверенность в том, что если с ними что-то случится, то им не придется голодать, либо – если речь идет о тех, кто старше 65 лет, – у них будет достаточно средств на необходимое медицинское обслуживание. Во-вторых, государство активно перераспределяет существенную часть доходов в пользу менее состоятельных граждан.

Важнейшую роль в процессе воздействия на общественное мнение в ходе локальных конфликтов и невоенных межгосударственных кризисов играет дезинформация.

Дезинформация – это заведомо ложная информация, предоставляемая противнику для более эффективного ведения боевых действий, проверки на утечку информации и направление ее утечки, а также сам процесс манипулирования информацией, введение кого-либо в заблуждение путем предоставления неполной или полной, но уже не нужной информации, а также искажения ее части.

Нужно отметить, что дезинформация активно используется на протяжении длительного времени и остается действенным методом психологического воздействия. Что касается применения дезинформации для создания нужного общественного мнения, то существует достаточно примеров и в современной истории: от войн в Ираке до конфликтов в Ливии или Сирии. Например, на слушаниях в Совете Безопасности ООН по захвату Ираком Кувейта свидетелем выступала девушка, рассказавшая о том, как иракские солдаты выносили младенцев из роддома и укладывали их на бетонные мостовые. Впоследствии на этот пример действий иракской армии в Кувейте несколько раз ссылались президент и министр обороны США. Однако позднее выяснилось, что девушка-свидетель является дочерью посла Кувейта в США и принадлежит к королевской семье.

Рассмотрим, например, функции программы «Медикэр», представляющей собой весьма эффективную форму социального страхования. Она служит гарантией душевного спокойствия даже для тех граждан, чьи налоговые и страховые платежи по ней меньше, чем получаемые льготы. Немало американцев в возрасте около 60 лет с надеждой ожидают того момента, когда, наконец, достигнут 65-ти – поскольку до этого им приходится покупать крайне дорогую медицинскую страховку, либо же – при ее отсутствии – жить в постоянном страхе серьезно заболеть до того, как они получат доступ к «Медикэр».

 Правда, имеется еще одна, не слишком афишируемая причина популярности этой программы: она обеспечивает перераспределение средств от богатого меньшинства к менее состоятельному большинству. Хотя право на льготы по программе «Медикэр» имеют все граждане, основная часть налогов, обеспечивающих ее финансирование, поступает от не более чем четверти населения (поскольку ставка налога пропорциональна величине дохода). Напомним: основная часть населения Соединенных Штатов имеет доход ниже среднего. Именно поэтому любая правительственная программа, в рамках которой налоги собираются со всех граждан, а льготы и субсидии предоставляются каждому нуждающемуся в них, неизбежно воспринимается большинством американцев позитивно.

Перераспределение доходов, обеспечиваемое программой «Медикэр», вообще является характерной чертой государства благосостояния. В рамках программ адресной помощи малоимущим – таким, как «Медикэйд» или предоставление продовольственных талонов, – происходит прямое перераспределение доходов. Аналогичный характер имеют и льготы для среднего класса. В рамках программы социального страхования нижние 60% американцев, живущих на трудовой доход, могут рассчитывать на получение льгот, существенно превышающих сумму уплачиваемых ими социальных налогов. В то же время 20% граждан с наиболее высокими доходами, напротив, не могут рассчитывать на получение из социальных фондов больше того, чем ими туда перечислено.

С учетом сказанного по мере усиления неравенства доходов логично было бы ждать сдвига общественного мнения влево, то есть большей поддержки избирателями программ прогрессивного налогообложения богатых и предоставления льгот всему населению. Это до некоторой степени подтверждается и результатами опросов общественного мнения: в то время как внутри Республиканской партии наблюдался резкий сдвиг вправо, в общественном мнении, напротив, происходил (пусть и не слишком значительный) сдвиг влево.

 Основным источником информации о долгосрочных тенденциях в общественном мнении США является организация American National Election Studies. Начиная с 1950-х годов, она проводит социологические опросы, задавая респондентам стандартный набор вопросов. Наиболее показательны три из них, прямо или косвенно касающиеся «размера» правительства и «щедрости» государства благосостояния.

Первый относится к системе здравоохранения. Опрашиваемым предлагается оценить свое отношение по шкале от 1 до 7 баллов, где 1 означает однозначную поддержку государственной программы финансирования медицины, а 7 – напротив, частной системы предоставления медицинских услуг (когда каждый оплачивает медицинские услуги из собственного кармана, либо их покрывает частная страховая компания). В 1972 году 37% опрошенных поддержали государственную систему медицинского страхования (выбрав варианты 1, 2 и 3), в то время как 35% предпочли частную медицину (варианты 5, 6 и 7). В 2004 году число сторонников государственной медицины достигло 42%, тогда как доля тех, кто придерживался противоположного мнения, сократилась до 27%.

Второй вопрос формулируется следующим образом: должно ли государство гарантировать каждому гражданину работу и достойный уровень жизни? В 1972 году 28% опрошенных отвечали утвердительно, а 40% считали, что государству следует лишь «дать возможность каждому добиваться всего собственными силами, действуя на свой страх и риск». В 2004 году соответствующие показатели составили 31 и 42% (то есть при незначительном сокращении доли тех, кто не дал однозначного ответа, общее соотношение практически не изменилось).

Наконец, третий вопрос: должен ли увеличиваться объем предоставляемых государством услуг и их финансирование или же, наоборот, его следует сокращать? К сожалению, этот вопрос задается только с 1982 года, когда 32% опрошенных высказались в пользу «малого правительства», тогда как сторонников «большого правительства» оказалось 25%. К 2004 году доля сторонников «малого правительства» резко сократилась (до 20%), тогда как доля выступавших за «большое правительство», выросла до 43%.

Таким образом, дезинформация сегодня представляет собой один из наиболее распространенных и действенных способов воздействия на общественное мнение в целях оказания управляющего влияния на противника, оправдания военного вмешательства (например, объявление властями США о наличии у Ирака химического оружия, что стало формальным поводом для начала военной операции, в ходе которой данный вид оружия не был обнаружен). Информационное пространство, охватывающее весь мир, все активнее используется для решения масштабных политических задач.

Приведенные данные подтверждают, что американский электорат в целом несколько полевел. Очевидно, что сдвиг оказался меньшим, чем можно было ожидать, учитывая значительно усилившееся неравенство. Однако в общественном мнении – в отличие от Республиканской партии – резкого сдвига вправо не произошло. Несмотря на это факт остается фактом: республиканцы продолжают побеждать на выборах (вывод, несколько – но отнюдь не полностью! – утративший свою категоричность, учитывая результаты промежуточных выборов 2006 года). В чем же причина успеха «великой старой партии»?

 

Канзас в наших мыслях

 

Политическое движение, целями которого являются сокращение налогов и демонтаж государства благосостояния, испытывает вполне естественные трудности с завоеванием массовой общественной поддержки. Снижение налогов вообще и в особенности уменьшение налогообложения богатых, за которое ратует консервативное движение, в основном выгодно незначительному меньшинству населения, в то время как свертывание социальной поддержки больно бьет по гораздо большей его части. Партийный механизм и деньги способны частично компенсировать непопулярность консервативной стратегии, однако для постоянных побед на выборах консервативному движению необходимо пойти на некоторые изменения.

В знаменитой книге «Что случилось с Канзасом?» (2004 год) ее автор Томас Франк дал безрадостную картину того, как легко снова и снова с помощью внешне привлекательных лозунгов удается манипулировать сознанием избирателей-трудящихся:

 “Этот трюк никогда не устаревает, а иллюзии никогда не утрачиваются. Голосуешь за запрет абортов – получишь снижение налога на прирост капитала. Голосуешь за сильную страну – получишь деиндустриализацию. Голосуешь за увольнение политически корректных университетских ученых – получишь дерегулирование сферы электроэнергетики. Голосуешь за избавление от гнета правительства – получишь повсеместное распространение суперкорпораций и монополий – от СМИ до расфасовки мясных продуктов. Голосуешь за решительную борьбу с терроризмом – получишь приватизацию системы социального страхования. Голосуешь против элитизма – получишь социальный порядок, при котором концентрация богатства достигает беспрецедентного уровня, рабочие отстранены от власти, а доходы менеджеров превышают все мыслимые пределы”.

Насколько правдива такая картина? Я был совершенно потрясен книгой Франка, когда она вышла в свет, и до сих пор считаю ее мастерски написанным эссе о том, насколько гениально консервативное движение эксплуатирует прямые апелляции к чувствам, а не к разуму, и насколько оно лицемерно в вопросах управления. Однако политологи (прежде всего мой коллега по Принстонскому университету Ларри Бартелс, автор работы под названием «Что же случилось с тем “Что случилось с Канзасом?”») серьезно сомневаются в истинных масштабах того, насколько действительно удается одурачить избирателей, живущих на трудовые доходы.

Реальность такова, что со временем предпочтения избирателей все в большей, а не меньшей мере определяются классовой принадлежностью, что вполне естественно, учитывая изменение характера Республиканской партии. В 1950-е и 1960-е годы у руля «великой старой партии» стояли люди, являвшиеся преемниками проповедовавшейся Эйзенхауэром доктрины «современного республиканизма», то есть люди, воспринявшие наследие Нового курса. В то время богатые белые американцы вряд ли были более склонны считать себя республиканцами или голосовать за кандидатов-республиканцев, нежели малоимущие белые граждане. Однако приход консервативного движения к руководству «великой старой партии» породил устойчивое классовое разделение голосов избирателей. Богатые все чаще голосуют за республиканцев, тогда как белое население с более низкими доходами (в особенности проживающее за пределами южных штатов) сегодня делает свой выбор в пользу демократов гораздо чаще, чем полвека назад.

 И все же есть нечто такое, что позволяет консервативному движению побеждать на выборах вопреки тому факту, что его политический курс никак не должен поддерживаться большинством избирателей. Поговорим о неэкономических проблемах, которые эксплуатировались консерваторами, прежде всего – о проблеме расовых отношений, которая в блестящей работе Франка, как это ни странно, даже не упоминается.

 

Филадельфия

 

Спросите прохожего на улице, с чем для него ассоциируется имя Рональда Рейгана, и наверняка получите ответы: «снижение налогов» и «победа над коммунизмом». Однако когда Рейган вступал в гонку за президентское кресло, экономика и внешняя политика были отнюдь не главными темами его встреч с избирателями. В 1976 году, когда Республиканская партия номинировала его в качестве своего кандидата на пост президента страны, главным пропагандистским ходом Рейгана служило обыгрывание примера мошенничества с социальными пособиями в Чикаго. Именно он ввел в оборот выражение «королева благотворительности [живущая на социальное пособие]». Расовая принадлежность женщины, ставшей центром скандала, Рейганом не упоминалась, так как в этом просто не было необходимости. Началом избирательной кампании Рейгана в 1980 году стала его речь о правах штатов на окружной ярмарке близ городка Филадельфия (штат Миссисипи), где в 1964 году были убиты три активиста движения за гражданские права темнокожих. Намек был понятен любому.

На фоне массы публикаций, посвященных изменениям, которые произошли в американской политике в течение жизни последнего поколения, а также мучительным размышлениям о причинах упадка Демократической партии и взлета Республиканской партии, не может не вызывать удивления то, насколько исчерпывающе суть этого далеко не простого явления может быть выражена краткой фразой: за республиканцев начали голосовать белые избиратели южных штатов.

Прежде чем проанализировать этот сдвиг, обратимся к истории вопроса. По сравнению с другими развитыми странами в Соединенных Штатах на протяжении длительного периода времени проводилась более консервативная и даже реакционная экономическая политика. Начиная с XIX века ассигнования на социальные субсидии и трансферты – по сути являющиеся расходами государства благосостояния – в США составляли меньшую долю ВВП, чем в странах Европы. Расходы европейских стран на социальные программы относительно размера их экономик уже к 1937 году достигли уровня, который для США стал реальностью лишь в 1970 году после того, как были законодательно утверждены программы «Медикэр» и «Медикэйд».

В чем же причина такого различия? Это давний вопрос, обсуждение которого ведется по меньшей мере с 1906 года, когда увидела свет книга Вернера Зомбарта «Почему в Америке нет социализма?». Автором предлагались самые различные объяснения: от более высокого уровня оплаты труда («все социалистические утопии растворяются как дым, – писал Зомбарт, – когда кушаешь ростбиф и яблочный пирог») до основополагающих культурно-ценностных установок. Однако наиболее обоснованным представляется мнение экономистов Гарвардского университета Альберто Алесины, Эдварда Глэзера и Брюса Сэйсердота, которые в своей недавней работе пришли к выводу, что важнейшая причина столь длительной исключительности Америки лежит скорее всего в расовом составе ее населения.

Расовая разобщенность играет ключевую роль в формировании представлений о малоимущих. Поскольку среди беднейших американцев абсолютно преобладают национальные меньшинства, то любые перераспределительные мероприятия, основанные на величине дохода, неизбежно будут обращены в пользу таких меньшинств. Противники перераспределения доходов постоянно разыгрывают расовую карту в борьбе с политической стратегией левого крыла.

При сравнении разных стран расовый состав населения выступает важным индикатором, позволяющим судить о масштабах перераспределительных процессов. В США расовый состав является важнейшим индикатором, предопределяющим поддержку социального обеспечения. Судя по всему, проблемы в расовых отношениях – главная причина того, что в Америке отсутствует государство благосостояния.

Этот вывод подтверждается как историей политических баталий по ключевым программам государства благосостояния, так и формами сегодняшней региональной политики.

Начнем с той реформы из числа мер Нового курса, которая так и не была реализована, – с введения общедоступного медицинского страхования. За исключением Соединенных Штатов, во всех развитых странах такая система существует. Отчего так произошло? По-видимому, наилучшая возможность создания общедоступного медицинского страхования существовала в 1940-е годы, когда администрацией Гарри Трумэна была предпринята попытка создать систему, которая по своей сути была бы похожа на программу «Медикэр», распространенную на все население. Опросы общественного мнения говорили о том, что идея общедоступной медицины пользовалась тогда в обществе безусловной поддержкой (как и сегодня). Однако, как было показано в четвертой главе, предложенный проект остался нереализованным из-за противодействия двух ключевых групп влияния: Американской медицинской ассоциации и белого населения южных штатов. Последнее, хотя финансово и было прямо заинтересовано в реализации проекта (по причине своих низких доходов), тем не менее выступило против него, стремясь любыми способами не допустить появления общедоступных (то есть не зависящих от цвета кожи пациента) клиник.

О влиянии расового фактора на уровень поддержки населением государства благосостояния свидетельствует и сравнение между различными штатами. Алесина, Глэзер и Сэйсердот показывают, что существует высокий уровень корреляции между расовой структурой населения штата и проводимой в нем политикой. В целом, чем выше в населении штата доля афроамериканцев, тем ниже в нем социальные расходы на душу населения. В определенной степени это может отражать тот факт, что для населения южных штатов (несмотря на миграцию афроамериканцев на север и выравнивание доходов в разных регионах) характерны как более высокая доля афроамериканцев, так и более низкий уровень жизни по сравнению с другими штатами. Причем такого рода зависимость сохраняется даже с учетом уровня доходов.

В качестве иллюстрации сравним политические декларации и реальную политику в двух штатах: Массачусетсе и Вирджинии. Они приблизительно сопоставимы как по среднему, так и по медианному доходу на душу населения, что говорит нам о том, что в них имеется примерно одинаковый уровень доходов и что между ними нет существенной разницы в уровнях концентрации доходов у верхнего слоя населения. Тем не менее, политически два штата сильно различаются: если Массачусетс известен своим либерализмом, то Вирджиния на протяжении длительного времени – штат глубоко консервативный. (Сегодня ситуация, возможно, меняется, однако признаки усиления либеральных настроений в Вирджинии – явление совсем недавнее.) Можно провести аналогичное сравнение других штатов бывшей Конфедерации и их северных соседей. Как правило, чем южнее находится штат и чем выше в нем доля афроамериканцев, тем он более консервативен. Вывод очевиден: главный фактор, предопределяющий анализируемые различия, – расовый состав населения.

Тем не менее в силу причин, рассмотренных в четвертой главе, Юг участвовал в коалиции сторонников Нового курса. Речь идет об элементарных эгоистических интересах. Юг долго оставался бедным регионом, что позволяло ему получать непропорционально высокие субсидии от государства. Исторически сложилось так, что для южан Республиканская партия продолжала оставаться партией Авраама Линкольна. Кроме того, изначально существовало желание либералов северных штатов «заключить сделку с дьяволом»: за счет молчаливого согласия с расовой дискриминацией получить поддержку более широкой концепции государства благосостояния со стороны южан.

 Однако со временем альянс между белым населением Юга и демократами распался из-за непримиримых разногласий. Начало им положил Барри Голдуотер, занявший жесткую позицию по вопросу прав штатов и выступивший против Акта о гражданских правах 1964 года. За исключением Аризоны, все штаты, в которых Голдуотер одержал победу на выборах 1964 года, находились на Юге США. В 1968 году основная часть Юга поддержала Джорджа Уоллеса (правда Никсон все же получил поддержку несколько пограничных штатов). К 1980 году Рейгану удалось победить в южных штатах, используя апелляцию к настроениям в пользу сегрегации, в то время как демократы были более, чем когда-либо ранее, привержены вопросам борьбы за гражданские права темнокожих и политике «утверждающих действий». На самом деле реальной загадкой остается то, почему потребовалось столь продолжительное время для того, чтобы представители Юга в Конгрессе совершили такой разворот.

В какой мере политический подъем консервативного движения обусловлен изменением позиции Юга? Цифры показывают, что именно ее разворот и стал причиной общего триумфа консерваторов.

Сравним состав Палаты представителей Конгресса США на две разные даты, между которыми полстолетия. В результате выборов 1954 года демократы (для которых только начинался период их сорокалетнего доминирования в Палате представителей) получили 232 из 435 мест. Согласно итогам выборов 2004 года, республиканцы получили точно такое же количество мест, как и демократы в 1954 году, что обеспечило им максимальное большинство за 12 лет их правления. За счет чего республиканцы добились преимущества? Ответ таков: даже когда демократы одерживали победы на выборах, они приобретали места в Конгрессе отнюдь не за счет южных штатов, а все их последующие потери в пользу республиканцев стали следствием политического разворота Юга.

Под разворотом Юга подразумевается изменение политических предпочтений белого населения южных штатов. В 1954 году белые избиратели-южане – независимо от уровня их дохода – были гораздо более склонны голосовать за демократов, нежели белое население северных штатов. К 2004 году малоимущее белое население Юга было настроено в пользу Демократической партии не больше, чем остальное малоимущее население страны, тогда как среди белого населения Юга со средним и высоким уровнем дохода абсолютно преобладали настроения в пользу республиканцев. На президентских выборах 2000 и 2004 годов белое население страны (без южных штатов) поддержало Дж. Буша-мл. (правда, с незначительным перевесом). Белое население Юга проголосовало за Буша с превосходством в 35 и более процентных пунктов – и этого оказалось достаточно, чтобы перевесить массовое голосование афроамериканцев Юга за демократов. Не будь этих голосов белого населения, не видать Бушу-мл. президентского кресла.

Важнейшее значение разворота Юга наводит на мысль о невероятно простом объяснении политического успеха движения консерваторов. Оно таково: благодаря своей организации – наличию взаимосвязанных институтов, составляющих обширную тайную организацию правого толка, – консерваторам удалось, став у руля Республиканской партии, сделать ее стратегию гораздо более консервативной. Этот сдвиг вправо в политике республиканцев заставил отвернуться от них значительную часть избирателей, которые начали поворачиваться в сторону Демократической партии. Тем не менее республиканцы смогли победить на президентских выборах и со временем получить контроль над Конгрессом благодаря умелому использованию расовой проблемы и завоеванию доминирующих политических позиций на Юге. Вот и вся история.

Хотя, быть может, не вся. Даже до выборов 2006 года некоторые аналитики – в частности политолог из Мэрилендского университета Том Шэллер – высказывали мнение о том, что республиканцы переоценили свои силы и сами оказались перед угрозой регионального «разворота», сравнимого с тем, который вызвал потерю власти демократами. Подобно тому, как демократы продолжали сохранять значительное представительство от южных штатов в Конгрессе еще долгое время после того, как распался исторический брак по расчету между сторонниками Нового курса и демократами из южных штатов (так называемыми диксикратами), точно так же относительно умеренные регионы остальной части страны продолжали голосовать на выборах в Конгресс за республиканцев длительное время после того, как представительство «великой старой партии» в Конгрессе превратилось по сути в монолитный блок голосующих за консерваторов. Правда, часть этих республиканцев в итоге потеряла свои места в 2006 году. После выборов 2006 года 42% мест, принадлежащих республиканцам, заняли представители южных штатов, что лишь немногим меньше тех 47%, что имели демократы от южных штатов в 1954 году.

Все изложенное все-таки не дает ответа на главный вопрос: чего же белое население южных штатов надеялось добиться с помощью «великой старой партии»? Вашингтонские республиканцы не стремились вернуть страну ко временам сегрегации, да и справедливости ради следует признать: весьма сомнительно, что многие южане хотели бы возврата к политике дискриминации темнокожего населения, даже если бы ее разрешили федералы. Речь Рейгана в Филадельфии (штат Миссисипи) была в сущности не более чем риторикой – намеком критически настроенным янки на соринку в их глазу, нежели реальной попыткой сворачивания лучших традиций движения за гражданские права афроамериканцев. Быть может, книге Франка больше подошло бы такое название: «Что случилось с Югом?», особенно если сопроводить ее следующим эпиграфом:

«Голосуешь за добрые старые времена расцвета Юга – получишь приватизацию системы социального страхования». А вот когда Дж.Буш-мл. действительно попытался, используя свой мандат, полученный на выборах 2004 года, передать систему социального страхование в частные руки, Юг был практически так же против этого проекта, как и остальная страна.

Таким образом, манипуляции с проблемой расовых отношений оказались исключительно важны для побед консерваторов на выборах, несмотря на проводимый ими экономический курс, угодный меньшинству в ущерб большинству. А как насчет других форм дезинформации?

 

Империи зла и злодеи

 

Вот что заявил ведущий политический стратег правительства Джорджа Буша-мл. Карл Роув в одном из своих выступлений в 2005 году: «Консерваторы сочли варварством террористические акты 11 сентября 2001 года и приготовились к войне; либералы же обвинили во всем власти, занявшись поиском терапевтических средств и общего языка с напавшим на нас агрессором».

 Как нам теперь известно, Роув вел свою последнюю войну. К 2005 году полный провал в Ираке стал быстро изменять общественное мнение, считавшее, что республиканцы лучше демократов способны решать вопросы защиты страны. Однако откуда взялось это представление и насколько оно способствовало победам республиканцев на выборах?

Многие считают, что мнение о превосходстве республиканцев в деле обеспечения национальной безопасности восходи ко временам войны во Вьетнаме и особенно убедительной победы Ричарда Никсона над Джорджем Макговерном. Правда, как это обычно бывает, при внимательном взгляде на реальную политическую историю Америки, то, что большинство считает очевидной истиной, на самом деле оказывается отнюдь не таким ясным. Рик Перлстайн аргументировано показал, что выборы 1972 года были скорее личным поражением Макговерна, нежели неприятием демократов, которые получили большинство в Сенате, лишь весьма незначительно утратив свои позиции в Палате представителей.

Кстати сказать, результаты опросов не подтверждают того, что в первые годы после падения Сайгона общество считало позиции демократов по вопросам национальной безопасности слабыми. В октябре 1979 года Национальным комитетом Республиканской партии был проведен опрос для выяснения того, какая партия способна лучше справится с обеспечением безопасности Америки военными средствами. Позиции избирателей разделились следующим образом: 29% отдали предпочтение республиканцам, 28% – демократам, а 21% счел, что обе партии способны одинаково успешно решать эту задачу. Мнение о том, что демократы слабы в вопросах национальной безопасности, сделавшее возможным тенденциозную трактовку событий 11 сентября 2001 года, сформировалось не ранее 1980-х годов. Оно было скорее сюжетом художественных произведений, прежде всего такого феномена, как «рэмбофикация» истории, нежели имело отношение к реальным проблемам оборонной или внешней политики.

Признавать поражение всегда крайне трудно. Известно, что после Первой мировой войны многие немцы верили в Dolchstoβlegende – конспирологический миф о том, что германские военные получили подлый удар в спину со стороны недееспособных гражданских лидеров. Так же и после падения Сайгона существовали американцы, которые – подобно немцам в послевоенной Германии – стали восприимчивы к теориям предательского удара в спину, а именно – к утверждению, будто военные смогли бы победить во Вьетнаме, если бы гражданские «не связывали им руки». Правда, пока воспоминания о войне во Вьетнаме – со всем ее ужасом и бессмысленностью – еще были свежи, такие люди составляли крайне незначительное меньшинство.

Если и имел место краткий период, когда такие теории возобладали в общественных настроениях, то это время зрительского успеха вышедшей в 1982 году кинокартины «Первая кровь» – первого фильма о Рэмбо. Главный герой картины заявляет: «Я сделал то, что должен был сделать для победы. Но кое-кто не хотел, чтобы мы победили». Он с ненавистью говорит о «чудаках в аэропортах, устраивающих демонстрации протеста, плюющихся и называющих меня детоубийцей». И действительно: в массовом сознании утвердились представления о демонстрантах, оскорбляющих возвращающихся домой американских солдат. Подтверждения того, что такое действительно когда-либо имело место, отсутствуют; нет и достоверно документированных случаев того, чтобы возвращавшихся ветеранов освистывали или обзывали детоубийцами. Тем не менее, в общественном сознании укоренился миф о неуважительном отношении либералов к военным.

Вслед за мифом о предательском ударе в спину появился миф о реванше. В новых фильмах – «Необычайная отвага» (1983), «Без вести пропавший» (1984) и «Рэмбо: первая кровь, часть II» (1985) – ветеран с надломленной психикой (герой первого фильма) превращается в подлинного героя и, согласно сюжету, взбунтовавшиеся военные в совершенно фантастических обстоятельствах вновь начинают проигранную войну и побеждают в ней.

Это новое агрессивное настроение нации несомненно было на руку консерваторам. Выступления либералов против войны во Вьетнаме уже не имели такого значения, поскольку к 1980-м годам реальная картина того, что реально произошло, в значительной степени стерлась из памяти. По-настоящему значимым было то, что страх и ненависть, испытываемые консерваторами к коммунизму, совпали со стремлением нации преодолеть вьетнамский синдром. Когда Рейган назвал Советский Союз «империей зла», либералы и умеренные были готовы высмеять его – но не потому, что недооценивали значимость национальной безопасности, а потому что были прагматиками в этом вопросе. Тем не менее многим американцам понравилось это высказывание Рейгана.

Усилиям консервативного движения представить себя защитниками страны помогло то обстоятельство, что после середины 1970-х годов для самой армии (структуры по определению консервативной) консервативные настроения были характерны вдвойне. В 1976 году среди высокопоставленных военных большинство придерживалось независимых взглядов и только одна треть считала себя сторонниками республиканцев; к 1996-му доля сторонников республиканцев достигла двух третей. Этот сдвиг в политических взглядах был, по-видимому, обусловлен несколькими причинами. Одна из них состояла в том, что военное руководство – которому было сложнее, чем гражданскому, преодолеть синдром поражения во Вьетнаме, – оказалось особенно восприимчиво к мифу о предательском ударе в спину. Другая была связана с проблемами финансирования армии: после войны во Вьетнаме администрация Картера урезала военный бюджет; при Рейгане он резко возрос; затем при Клинтоне вновь произошло его сокращение – теперь уже после распада Советского Союза. Сыграла свою роль и региональная политика. Как говорится в одном источнике:

“ [На сдвиг политической ориентации военных в пользу республиканцев] повлияли изменения в системе комплектования армии личным составом, политика сокращения числа военных баз, а также устойчивый рост поддержки республиканцев на Юге США. С конца 1960-х годов в северо-западных штатах происходило свертывание программ подготовки военной подготовки студентов университетов и колледжей, а в южных штатах, напротив, – их интенсификация. К концу 1990-х годов более 40% всех этих программ осуществлялось на Юге (в основном в государственных университетах), хотя в вузах Юга обучается менее 30% американских студентов. Аналогичный сдвиг наблюдался и в ходе закрытия военных баз: теперь непропорционально большие контингенты военнослужащих располагаются на базах в южных и юго-западных штатах”.

 Последнее по счету, но не по значению – морально-этическая составляющая. По мере того, как в американском обществе все более распространялась вседозволенность, военные (в чьей среде супружеская измена до сих пор в некоторых случаях считается преступлением) становились все более обособленной кастой. Сексуальная революция, начало которой принято относить к 1960-м годам, не получила широкого распространения до 1970-х. Это отражено в названии одного из многочисленных рассказов Джона Апдайка на темы адюльтера и настроений в обществе «Воспоминания о временах администрации Форда».

Таким образом, по мере того как консервативное движение набирало силу, у него появлялось все больше возможностей выставлять себя главным защитником американского флага – то есть требовать более жесткой позиции по вопросам национальной безопасности, нежели их оппоненты, и утверждать, что их поддерживает большинство военного руководства.

Вряд ли, однако, было бы правомерно утверждать, что надуманное превосходство Республиканской партии в вопросах национальной безопасности имело решающее значение на каких-либо выборах в федеральные органы власти в период, предшествовавший событиям 11 сентября 2001 года. В ряде случаев такое представление действительно наносило вред демократам: фотография Майкла Дукакиса в танке немало «поспособствовала» его поражению на выборах 1988 года, а скандал вокруг гомосексуализма в армии помог республиканцам получить в 1994 году большинство в Конгрессе. Голоса военных оказали влияние на результаты выборов 2000 года, однако немалую роль сыграли также многие другие факторы. На всех выборах, когда шансы соперников примерно равны, любой фактор, добавлявший «великой старой партии» несколько тысяч голосов, можно назвать решающим.

Только в ходе выборов 2002 и 2004 годов проблемы национальной безопасности действительно повлияли на их итоги. Ввиду скандалов в сфере бизнеса, спада в экономике и слабости результатов пропрезидентской партии на промежуточных выборах 2002 года республиканцы, казалось бы, должны были потерять былые позиции в Конгрессе, уступив демократам контроль над Сенатом, а вполне вероятно – и над Палатой представителей. Однако нация сплотилась вокруг Джорджа Буша-мл., поскольку он пообещал наказать «злодеев», виновных в трагедии 11 сентября, и изловить Усаму бен Ладена – живого или мертвого. Так партия Буша начала эксплуатировать в политических целях тему жестоких злодеяний, используя даже рекламные листовки, на которых в изображениях демократов проступала тень Саддама Хусейна. Итогом стала крупная победа «великой старой партии».

К началу избирательной кампании 2004 года сомнения в обществе по поводу войны в Ираке нарастали, но значительная часть электората этих сомнений все еще не испытывала. Накануне выборов большинство избирателей все еще продолжало считать, что ввод американских войск в Ирак был правильным решением и что Соединенные Штаты находятся на пути к победе. Не приходится сомневаться в том, что именно жесткая позиция по проблеме национальной безопасности обеспечила Бушу-мл. решающее преимущество.

Сразу же после избирательной кампании 2004 года много говорилось о том, что надуманное превосходство Республиканской партии в вопросах национальной безопасности обеспечит ее устойчивое большинство в Конгрессе. Поэтому Томас Эдсол (которому я уже отдал должное за его пророческий труд «Новая политика неравенства») в своей книге 2006 года «Построим Красную Америку» утверждал, что тема национальной безопасности будет долговременным, стратегическим источником успеха «великой старой партии»: «В условиях затяжной войны слабость в вопросах национальной обороны, приписываемая Демократической партии, представляется еще более опасной».

Есть, правда, и яркий пример того, что муссирование темы безопасности (несмотря на ее успешное использование республиканцами в 2002 и 2004 годах) не только имеет свои внутренние ограничения, но порой может оказаться самой разрушительной стратегией. В те периоды, когда Соединенные Штаты не ведут крупномасштабных военных действий, тема национальной безопасности отходит на второй план. Джордж Буш-ст. убедился в этом в 1992 году. Война в Персидском заливе в 1991 году обеспечила ему временную поддержку 80% населения, однако спустя всего лишь год внимание общества переключилось на экономическую проблематику и демократы завоевали Белый дом, несмотря на общественное восприятие их политики в области национальной обороны как слабой.

Поначалу казалось, что аналогичным образом складывается ситуация и с Бушем-мл. К лету 2002 года заоблачный уровень его поддержки существенно снизился и внимание общества переключилось на корпоративные скандалы и на состояние экономики страны. Затем настало время пропагандистской кампании за войну в Ираке. Скорее всего мы никогда доподлинно не узнаем, зачем администрации Буша-мл. так понадобилась эта война. Ясно, однако, что военный авантюризм действительно позволяет искусственно подогревать и поддерживать интерес общества к вопросам национальной безопасности, монополию на решение которых присвоили себе республиканцы.

В конечном итоге стало совершенно очевидно, что здесь возникает проблема. Она состоит в том, что для сохранения национальной безопасности в качестве приоритетной темы необходимо вступать в настоящую битву с людьми, которые в ответ стреляют в вас. К тому же в реальной жизни у «плохих» парней вовсе не такие низменные цели, как это изображается в фильмах про Рэмбо. Поражение в Ираке неслучайно. Хотя иракцы встречали американских солдат цветами и угощением, вся эта безрассудная затея с самого начала была обречена на то, чтобы оказаться в непроходимом, безысходном тупике. Как заявил в интервью журналу «Ньюсуик» в ноябре 2002 года один британский государственный деятель: «В Багдад хотят отправиться все, а в Тегеран – настоящие мужчины».

Еще важнее то, что принципы консервативного движения и ведение крупномасштабных военных действий находятся в серьезном противоречии. Любая военная мобилизация требует жертв от всего общества, что означает рост налогов, борьбу со спекуляцией и тому подобное. Обе мировые войны привели к росту численности профсоюзов, более прогрессивному налогообложению и сокращению неравенства в доходах – то есть всему тому, что совершенно неприемлемо для консерваторов. Много написано о катастрофическом отсутствии стратегии действий в Ираке после того, как туда вошли американские войска. О чем пишут мало – так это о том, что администрация Буша должна была просто верить в то, что эта война обойдется недорого; ведь реалистическая оценка военных расходов и потребностей вступила бы в прямое противоречие с программным требованием администрации по сокращению налогов. Добавим к этому ограниченность и косность консерваторов, обитающих в собственном придуманном ими мире, а также имманентно присущие руководству консервативного крыла кумовство и коррупцию. Становится ясно, что военная авантюра в Ираке изначально была обречена на провал.

Представляется, что без эксплуатации темы национальной безопасности консервативному движению не удалось бы одержать побед на выборах в 2002 и 2004 годах, продлив период всевластия республиканцев как в Конгрессе, так и в Белом доме еще на четыре года. Не следует недооценивать серьезности последствий затянувшегося правления консерваторов, которые мы будем испытывать в ближайшие десятилетия, особенно в том, что касается Верховного суда. Тем не менее, ясно, что в настоящее время тема обороны страны не может считаться долговременной причиной успеха консерваторов.

 

Моральное меньшинство

 

“Мы считаем, что такое явление, как противоестественные половые отношения, разрушает структуру общества, ведет к распаду института семьи и имеет следствием распространение опасных инфекционных заболеваний. Гомосексуализм противоречит непреложным фундаментальным истинам, которые были установлены Богом, признавались отцами-основателями нашей страны и разделяются большинством техасцев.”

 Так говорится в политической программе отделения Республиканской партии в штате Техас (2006); в ней содержится также призыв «развенчать миф об отделении церкви от государства».

 По поводу роли религии и морально-этических ценностей в политике стимулирования неравенства возникают два вопроса. Первый: какова роль в руководстве Республиканской партией тех верующих, которые не признают отделения церкви от государства, – то есть тех, кого Мишель Голдберг в своей жутковатой книге «Второе пришествие» называет христианскими националистами? Второй вопрос был задан Томасом Франком: в какой мере «великая старая партия» опирается на мобилизацию «высоконравственных избирателей» и на эксплуатацию морально-этической тематики для отвлечения внимания электората от насущных жизненных проблем и реализации своей антинародной экономической политики?

Что касается первого вопроса, то ответ ясен: влияние правых христиан в Республиканской партии и впрямь очень велико. Предвыборная платформа республиканцев Техаса отражает отнюдь не взгляды партийных радикалов, а основополагающие представления партии в целом, которые, правда, обычно выносятся на публику в завуалированном виде. В действительности вызывает удивление лишь то, сколь длительное время потребовалось для того, чтобы политологами было осознано, насколько мощным является реальное влияние правых христиан. Отчасти это объясняется тем, что администрация Буша оказалась очень искусной в формировании посланий, рассчитанных исключительно на целевую аудиторию. Классический пример: Буш-мл. говорил о себе как о «сочувствующем консерваторе». Большинством людей это воспринималось как декларация того, что президент не собирается сворачивать программы социального обеспечения и вспомоществования для наименее обеспеченных слоев населения. На самом деле это была лишь цитата из работы Марвина Оласки – автора, проповедующего правохристианские взгляды. В его книге «Трагедия американского сочувствия» (1992) система благотворительности Америки XIX века (когда частные организации религиозного толка занимались распространением помощи и религиозной веры одновременно) приводится в качестве эталона благотворительности, а также одобрительно цитируются авторы периода «позолоченного века», порицавшие «этих тихих, исполненных благих намерений, мягкосердечных преступников, которые настаивали на том, что благотворительность должна основываться на принципах терпимости и отсутствии дискриминации».

Весной 2007 года наконец-то было подвергнуто тщательному анализу то, как во времена администрации Буша-мл. осуществлялось руководство Министерством юстиции. Выяснилось, что в важнейших аспектах своей деятельности министерство находилось под контролем представителей правохристианского движения. Ряд ключевых постов занимали выпускники Университета Риджент – учебного заведения, основанного и возглавляемого евангелистом Пэтом Робертсоном. Поэтому министерский Отдел гражданских прав занимался главным образом защитой и обеспечением деятельности религиозных групп евангелистского толка, а не защитой прав национальных меньшинств. А в Консультативный комитет по вопросам репродуктивного здоровья при Управлении по продовольствию и лекарствам Буш-мл. назначил Дэвида У. Хэйгера – соавтора книги «Как Иисус заботился о женщинах», в которой, в частности, дается такая «ценная» рекомендация по лечению предменструального синдрома, как чтение Библии. Именно Хэйгер сыграл главную роль в том, что Управление долгое время не давало разрешения на применение противозачаточных таблеток. Еще один назначенец Буша, в 2006 году оказавшийся на посту руководителя Службы планирования семьи в Министерстве здравоохранения и социальных услуг, – доктор Эрик Кероак ранее работал в христианском консультационном центре по вопросам беременности, где распространение контрацептивов считалось «унижением достоинства женщины». Список примеров подобного рода легко может быть продолжен.

Правые христиане, о которых идет речь, – это не просто группа людей, для которых характерно сочетание религиозной веры с консервативными политическими взглядами. Как пишет об этом Голдберг в своей книге «Второе пришествие», христианский национализм стремится к владычеству. Это «тоталитарная политическая идеология, которая утверждает право христианства на власть». Ее влияние на нынешнюю Республиканскую партию так велико, что возникает вопрос: кто кого использует? То ли консервативное движение религию как инструмент для одурманивания масс (как считает Томас Франк), то ли религиозные группировки отстаивают интересы корпораций для того, чтобы самим добиться власти?

Для нашего анализа крайне важно помнить, что религиозно настроенные правые – это хорошо организованная группировка, способная сыграть решающую роль именно в таких выборах, для которых характерны примерно равные шансы кандидатов. Однако для того, чтобы обеспечить консервативному движению поддержку, достаточную для проведения слишком непопулярной экономической политики, возможности правых недостаточны. Начиная с 1992 года белые американцы, посещающие церковь, стали все чаще отдавать свои голоса на выборах (с большим перевесом) республиканцам, чего не было раньше. Правда, здесь требуются две оговорки. Во-первых, этот сдвиг в значительной степени объясняется тем, что за «великую старую партию» стали голосовать избиратели Юга, являющегося наиболее «воцерковленным» регионом страны. Во-вторых, расхождения между истово религиозными и умеренно религиозными избирателями отражают подвижки с обеих сторон: люди светские и те, кто не слишком глубоко погружен в религиозную веру, стали голосовать за демократов. Именно поэтому, какой бы ни была мобилизация религиозных избирателей, она оказалась недостаточной для того, чтобы перебороть демократические предпочтения белых избирателей северных регионов страны.

 Повторю еще раз: отмобилизованные избиратели-евангелисты способны решать судьбу выборов, когда кандидаты имеют равные шансы на победу. Если бы не влияние церкви, то в 2004 году штат Огайо – и вся страна – могли бы проголосовать за Керри. Тем не менее при объяснении успеха консервативной политики религиозный фактор играет несравнимо меньшую роль, нежели расовая проблема.

 

Трудящиеся, лишенные избирательных прав

 

Анализируя причины успеха консерваторов, следует учитывать еще один фактор. Среднестатистический избиратель – человек более состоятельный, нежели среднестатистическая семья, поскольку, во-первых, менее состоятельные граждане реже участвуют в выборах, чем богатые, и, во-вторых, многие из тех, кто постоянно проживает в США, имея невысокий доход, не располагают американским гражданством. Это означает, что экономическая политика, отражающая интересы богатого меньшинства в ущерб большинству, необязательно оказывается проигрышной в ходе избирательных кампаний. Например, независимый Центр налоговой политики осуществил ряд оценок долгосрочного влияния снижения налогов при администрации Буша-мл. на группы населения с различными доходами с учетом того, что снижение налоговых поступлений в государственный бюджет каким-то образом компенсируется, в частности – за счет урезания социальных программ.

Одна из этих оценок предполагает единовременное урезание социальных пособий каждому американцу на одинаковую сумму и соответственное снижение налогов. В этом случае все те, кто имеет годовой доход до 75 тысяч долларов (а это примерно три четверти населения), оказываются в проигрыше (хотя потери тех, чей доход составляет от 50 до 75 тысяч долларов, относительно скромны). Однако так как годовой доход 60% населения не достигает 50 тысяч долларов, сокращение налогов должно было бы быть крайне непопулярным. В то же время, согласно данным Бюро переписей, годовой доход менее 50 тысяч долларов получают около 40% избирателей. Следовательно, в конечном счете снижение налоговой ставки может и не оборачиваться серьезной потерей поддержки у партии, проводящей его в жизнь.

Маккарти, Пул и Розенталь приводят данные, которые свидетельствуют о том, что по сравнению с началом 1970-х годов доходы тех американцев, которые участвуют в выборах, выросли гораздо сильнее, чем доходы населения в целом. Одна из вероятных причин – спад профсоюзного движения, которое в свое время обеспечивало значительную мобилизацию избирателей из числа рабочего класса. Другая причина – быстрый рост числа иммигрантов, особенно после 1980 года.

В перспективе иммиграция будет подрывать политическую стратегию консервативного движения. Подробный анализ причин этого мы представим в десятой главе, а пока кратко: консервативное движение не может одновременно обращаться к белым избирателям с завуалированными расистскими призывами и одновременно рассчитывать на поддержку испаноязычных американцев и выходцев из Азии, доля которых в электорате растет. По сути дела, проблемы, возникшие для «великой старой партии» в результате переплетения проблем иммиграции и расовых отношений, проявились уже в ходе избирательной кампании 2006 года. Тем не менее в последние двадцать пять лет иммиграция способствовала усилению позиций консервативного движения, поскольку ее следствием было снижение доли низкооплачиваемых наемных рабочих, принимавших участие в выборах.

Как отмечалось во второй главе, на протяжении долгого «позолоченного века» масштабная иммиграция в США укрепляла позиции консерваторов, ибо ее следствием было то, что значительная часть рабочей силы, имеющей низкие доходы, была лишена избирательных прав. Прекращение массовой иммиграции в 1920-е годы имело своим следствием формирование слоя населения со значительным объемом гражданских – прежде всего избирательных – прав, что привело к «полевению» американской политики. Однако возобновление с 1960-х годов массовой иммиграции (причем среди иммигрантов преобладали малоквалифицированные, низкооплачиваемые рабочие, прежде всего из Мексики) привело к тому, что доля населения, лишенного избирательных прав, достигла уровня, который был характерен для «позолоченного века». Данные, приводимые Маккарти, Пулом и Розенталем, показывают, что иммиграция является значимой, хотя и не определяющей причиной низкого уровня участия в голосовании лиц c низким доходом, что в свою очередь оказывается одним из факторов успеха консерваторов (правда, также не важнейшим). Проблема отсутствия всеобщего избирательно права – то, над чем либералам следует крепко задуматься, когда они выступают против иммиграционной реформы.

 

Фальсификация выборов

 

Наконец, последний вопрос, который просто невозможно игнорировать, – это проблема мошенничества на выборах. В какой степени успех политической программы консервативного движения базируется на подтасовках? Мы можем пренебречь возражениями типа: «Да как вообще можно допустить такое предположение?». Фальсификация на выборах – это «старая добрая американская традиция», как я показал в очерке политической жизни «позолоченного века». А консервативное движение является – и всегда являлось – чрезвычайно антидемократическим. В 1957 году на страницах журнала «Нэшенл ревью» в качестве «национального героя» Испании превозносили генерала Франко, который сверг законно избранное правительство и установил в стране власть террора. В 2007 году все основные кандидаты на пост президента от Республиканской партии, кроме Джона Маккейна, направили свои официальные запросы в комитет политических действий консерваторов после того, как бывший губернатор от штата Массачусетс Митт Ромни, закончив свою речь на одном из митингов, тепло приветствовал следующего оратора -  обозревателя Энн Коултер, которая ранее выступила с откровенным призывом к «физическому устрашению либералов». Учитывая сказанное, не остается сомнения в том, что ведущие фигуры движения вполне способны «поступиться принципами», воспользовавшись для победы на выборах бесчестными, противозаконными методами.

В сущности нет сомнений, что подавление права на свободное волеизъявление путем использования любых доступных средств с целью воспрепятствовать потенциальному электорату демократов (в основном афроамериканцам) реализовать свое законное избирательное право является неизменной тактикой Республиканской партии с того момента, как у ее руля встали консерваторы. В 2000 году Кэтрин Харрис, государственный секретарь шта-та Флорида и член Республиканской партии, сделала то, что в газете «Нью-Йорк таймс» было названо «массовой зачисткой среди избирателей, обладающих законным правом голоса», – прежде всего афроамериканцев, которых, якобы по ошибке, сочли опасными уголовными преступниками. Не будь этой зачистки, Джорджу Бушу-мл. не удалось бы попасть в Белый дом. В 2005 году законодательным собранием штата Джорджия был принят Закон об идентификации избирателей. Проведя экспертизу, группа экспертов-правоведов порекомендовала отменить закон из-за его дискриминационного характера в отношении афроамериканцев. Однако тут же были подключены возможности политических назначенцев и уже на следующий день группа экспертов была признана неправомочной, а принятое ей негативное заключение – недействительным. И это было лишь частью более широкой стратегии, характерной для консервативного движения. Она включала в себя коллаборационизм политических назначенцев внутри правительства, а также коммерческие операции со средствами, поступившими для финансирования избирательной компании из традиционных источников. В данном случае таким источником был Американский центр за избирательные права, учрежденный генеральным советом по проведению избирательной кампании Буша– Чейни в 2004 году. Этот Центр внезапно исчез в 2007 году, когда разразился крупный скандал с отстранением от дел федеральных прокуроров, которые не приняли к рассмотрению фиктивные иски о подтасовке голосов. Вот как описывали эту стратегию журналисты издательского дома McClatchy News papers:

“Мы выявили, что эта избирательная стратегия применялась, по меньшей мере, по трем направлениям: – с целью активизации использования законов об идентификации избирателей и контроля за ходом выборов в тех штатах, где исход голосования оставался неясен до последнего момента, были развернуты силы таких освобожденных от налогообложения организаций, как Американский центр за избирательные права и Ассоциация адвокатов; – отдел гражданских прав Министерства юстиции перевернул с ног на голову традиционную практику контроля за соблюдением избирательных прав, осуществляя ее таким образом, чтобы скорее ограничивать, а не защищать права национальных меньшинств; – Белый дом и Министерство юстиции поощряли действия отдельных федеральных прокуроров, которые выдвигали обвинения в фальсификациях на выборах даже при отсутствие явных признаков нарушений процедуры голосования.”

Таким образом, подавление права на свободное волеизъявление является одним из элементов политической стратегии консервативного движения, который способен оказать решающее влияние на исход выборов, когда шансы кандидатов близки. Иначе говоря, подавление права на свободное волеизъявление, как и мобилизация «новых правых», при необходимости обеспечивают республиканцам чисто количественный перевес. Главным же стратегическим оружием, обеспечивающим победы консервативного движения на выборах, является использование недовольства белых расистов предоставлением гражданских прав афроамериканцам.

Встает по-настоящему пугающий вопрос: а вдруг уже осуществлялась и будет проводиться впредь фальсификация выборов не только через подавление права на свободное волеизъявление, но и при подсчете голосов? Наибольшую озабоченность вызывает использование электронных машин для голосования. В августе 2007 года в штате Калифорния использование таких машин с сенсорным экраном было ограничено после того, как проверка, проведенная специалистами Калифорнийского университета, подтвердила худшие опасения активистов избирательной кампании: аппараты фирм «Диболд», «Секвойя» и других крупных производителей действительно крайне уязвимы для хакерства, что открывает дорогу манипуляциям с результатами голосования. В связи с этим возникает вопрос, на который я не буду даже пытаться ответить:

Имело ли место в действительности электронное мошенничество на выборах 2002, 2004 и, возможно, даже 2006 годов? Гораздо важнее другое: существует крайне тревожная вероятность того, что те позитивные политические тенденции, которые будут анализироваться в следующей главе, окажутся сведены на нет возросшими масштабами фальсификации результатов выборов. Учитывая историю консервативного движения, от таких опасений трудно отмахнуться как от бредовых. Если масштабная кража голосов избирателей действительно имеет место, то надеяться больше не на что, и Америку ждет еще худшее будущее, чем его представляют себе даже пессимисты.

 

Пределы манипулирования

 

Итак, что же происходит с Америкой? Почему политиканам – приверженцам политического курса, который ущемляет интересы большинства, удается побеждать на выборах? Точка зрения, согласно которой консервативное движение нашло безошибочные способы манипулирования общественным сознанием, заставляющие народ голосовать вопреки собственным интересам, не лишена определенного смысла, однако ее значение слишком преувеличено. На самом деле в основе побед консерваторов на выборах лежит эксплуатация ими темы расовых противоречий. Определенное, хотя и гораздо менее важное значение, имеет использование религиозного и морально-этического факторов. На выборах 2002 и 2004 годов (не ранее) решающую роль сыграла эксплуатация темы национальной безопасности. Существуют свидетельства того, что в настоящее время основные инструменты, используемые движением консерваторов для манипулирования общественным сознанием, становятся менее действенными. Острота проблем расовой дискриминации и социальной нетерпимости идет на спад, а тупиковая ситуация в Ираке серьезно дискредитировала позиции «великой старой партии» в вопросах национальной безопасности. В то же время озабоченность общества остротой насущных проблем неравенства и экономической безопасности нарастает. Короче говоря, сейчас сложились благоприятные политические возможности для тех, кто считает, что США движутся в неверном направлении. Оставшаяся часть книги будет посвящена конкретному анализу этих возможностей и тому, как их можно использовать.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Категория: Дипломные работы / Дипломные работы по филологии

Уважаемый посетитель, Вы зашли на сайт как незарегистрированный пользователь.
Мы рекомендуем Вам зарегистрироваться либо войти на сайт под своим именем.